Клиника за очне болести

На Очној функцијској дијагностици поред специјалистичких прегледа изводи се и широк спектар дијагностичких процедура неопходних за правовремено постављање дијагнозе, избор или процену ефикасности терапије:

• Видно поље ( компјутеризовано, по Голдману)- незаобилазно у постављању дијагнозе и праћењу глаукома
• Флуоресцеинска ангиографија
• Визуелни евоцирани потенцијали- ВЕП
• Електроретинографија- ЕРГ
• Ортоптички прегледи
• Прегледи и обука за контактна сочива
• Оптичка кохерентна томографија- ОЦТ (Оптичка кохерентна томографија је савремена 3Д дијагностичка процедура која омогућава постизање високе резолуције приликом снимања очних структура. Заснива се на принципу интерференције између рефлектоване светлости и референтног зрака. Нарочито је погодна за мерење дебљине слојева мрежњаче. Слике које се добијају могу бити представљене у облику пресека слојева или топографске мапе. Најбољи резултати постижу се употребом у случајевима дијабетичког макуларног едема, цистоидног макуларног едема, сенилне дегенерације жуте мрље, макуларних руптура, процене интраретиналног едема и циста, процене присуства субретиналне течности, процену витрео- макуларне тракције, епиретиналних мембрана, различитих патолошких стања хороидее, промена пигментног епитела мрежњаче итд. ОЦТ се може користити за постављање дијагнозе, али је незамењив у процени ефикасности терапије (медикаментозне или хируршке).
• УЗ преглед ока (А и Б scan)
• Прегледи деце у општој анестезији
• Адаптација на таму
• Hess - Lancaster тест
• Тестови за процену колорног вида
• Пахиметрија
• Објективно одређивање видне оштрине по Catford-у
• Микробиолошке евалуације
• Имунопатолошке и хистопатолошке евалуације

На Клиници за очне болести ВМА високо обучени тим хирурга изводи низ различитих хируршких интервенција, почевши од оних наједноставнијих до најсложенијих операција на предње и задњем сегменту ока и очним аднексима, које се изводе и у светским центрима. Међу најтежим операцијама у офталмологији сматрају се операције на задњем сегменту ока, које се на Клиници изводе дуги низ година. Такође, изводе се операције катаракте савременом методом ултразвука (факоемулзификација), као и комбиноване операције глауком и катаракте или комбиноване операције на предњем и задњем сегменту ока ( тзв. Фако витректомија).

Витректомија Pars Plana

Pars Plana витректомија је микрохируршка процедура намењена одстрањењу витреалног гела ради приступа оболелој ретини. Најчешћи приступ је кроз три одвојене инцизије на парс плана. Главни циљеви витректомије су ексцизија задње хијалоидне површине, ослобађање витреоретиналне тракције, манипулације са ретином и реапликација, стварање простора унутар витреалне шупљине за унутрашњу тампонаду. Као средства за унутрашњу тампонаду користи се ваздух, експанзивни гасови и силиконска уља. Циљеви се прилагођавају сваком појединачном случају. Индикације су многобројне: аблација ретине ( компликоване, некомпликоване, тракционе код повреда или дијабетичне ретинопатије), повреде, дислокација природног или вештачког сочива, крварење у витреалном простору, инфекције ока, замућења стакластог тела после упале.

TSV 23 или 25 G

Транскоњунктивална бешавна витректомија је модификација методе задње витректомије, где се уместо инцизије користи ’комарац техника’, нема шавова, постоперативни ток је скраћен као и траума на само око. За употребу ове методе постоје одговарајуће индикације, али евентуалну одлуку доноси искључиво витреоретинални хирург приликом процене шта је најбоље за пацијента.

Класичне операције аблације ретине

Аблација ретине (мрежњаче) је једно од најхитнијих стања у офталмологији и представља одвајање сензорне ретине (део ретине одговоран за примање светлосних надражаја) од ретиналног пигментног епитела.

Аблације могу бити регматогене (Rhegma-ruptura) и нерегматогене ( тракционе, серозне).

Какве сметње у виду имају пацијенти са аблацијом ретине?

У 60% случајева пацијенти се жале на фотопсије ( муње, светлуцање у видном пољу) и замућења у видном пољу. Касније се јавља дефект у видном пољу, обично на периферији у виду магле, тамне завесе, црне мрље; дефект временом прогредира и захвата и централни вид.

Пацијент треба ХИТНО да се јави офталмологу уколико примети било који од ових симптома, да би могло на време да се интервенише.

Зашто се јавља аблација ретине?

Аблација ретине може настати после повреде ока, интезивних физичких напора (нпр. подизања тежег терета) или спонтано. Постоје стања мрежњаче која предиспонирају настанак руптура и аблација ретине- то су неке врсте периферних дегенерација ретине, високе кратковидости, претходна обољења мрежњаче, операција катаракте и сл.

Присуство руптуре не значи и аутоматски настанак аблације ретине ( у зависности од типа руптуре и стања ока), што ће офталмолог проценити и предузети одговарајуће мере.

Преглед и дијагноза

После узимања видне оштрине преглед очног дна се обавља у мидријази (проширене зенице ), неком од метода прегледа очног дна ( индиректна офталмоскопија уз склералну идентацију, употреба Голдманновог стакла са три огледала, индиректна биомикроскопија са слит лампом). Офталмолог на основу тог прегледа процењује даљи ток лечења. Уколико је предњи сегмент ока замућен ( катаракта) те онемогућава јасно сагледавање очног дна, или офталмолог процени да је то неопходно, потребно је урадити ултразвучни преглед очне јабучице, тзв. Б - Scan.

Терапија

У случају да је дошло до аблације ретине терапија је у највећем броју случајева хируршка. Потребно је на време открити аблацију ретине, поготову ако није захваћен централни вид ( одлепљена макула), јер се у том случају постижу најбољи постоперативни резултати-видна оштрина. Ако је дошло до одлепљења жуте мрље, хирургијом се може постићи анатомски задовољавајући резултат, али ће повратак видне функције у многоме зависити од претходног стања мрежњаче и времена које је протекло од тренутка одлепљења жуте мрље ( што је макула дуже одвојена, то је могућност постизања задовољавајућег функционалног резултата мања).

Хируршка терапија се у највећем броју случајева своди на две методе- спољашњи приступ ( серклаж), где се не врши ’отварање ока’, и витректомија парс плана, са или без неког облика унутрашње тампонаде (гас, силиконско уље). У другом случају специјалним инструментима се приступа унутрашњости ока и врши враћање мрежњаче на своје место, при чему хирург процењује да ле је неопходна и додатна тампонада (испуњавање унутрашњости ока) експандирајућим гасом или силиконским уљем. Уколико постоји потреба за тампонадом силиконским уљем, оно се мора извадити из ока за 3до6 месеци.

У малом броју случајева ( периферна руптура са плитком периферном аблацијом) може се урадити ЛФЦ (ласер фото коагулација ретине).

Компликације и прогноза

Аблација ретине је тешко обољење ока, тако да пацијент мора бити подробно упознат са својом болешћу и њеним даљим током и последицама. Операције су компликоване и мада се у већини случајева постиже задовољавајући резултат, пацијенту мора бити објашњено шта је ’задовољавајући резултат’.

Исход ће зависити од дужине трајања аблације, величине аблације, захваћености макуле, присуства других ретиналних обољења, локализацији руптуре ( руптуре макуле имају лошију прогнозу у старту) и сл. Потребан је дуг опоравак видне оштрине, који траје месецима. Уколико је била неопходна и тампонада силиконским уљем, процес лечења се додатно продужава и компликује.

Неопходно је да се пацијент детаљно придржава упутстава свог офталмолога и да буде стрпљив, јер опоравак видне оштрине је спорији у односу на нека друга стања.

Операције катаракте (Phacoemulsificatio, ECCE)

Катаракта (очна мрена)

Катаракта је свако урођено или стечено замућење очног сочива, без обзира да ли замућење доводи до сметњи у виду. Назив потиче од грчке речи за водопад- kataracco.

Очно сочиво се нормално налази у предњем сегменту ока, непосредно иза дужице. Захваљујући својој грађи, здраво сочиво је у потпуности провидно и еластично, што омогућава несметан пролаз светлосних зрака до рецептора у мрежњачи. Еластичност сочива је битан предуслов за процес акомодације. Старењем, сочиво губи своју еластичност (после 40-45 године ) – тада су за рад на близину или читање неопходне наочари.

Катаракта може бити урођена (конгенитална- на рођењу) или стечена. Далеко су заступљеније стечене катаракте. Даља класификација катаракте се може извршити на више начина, али је најзаступљенија класификација према добу појављивања и морфологији ( који је део сочива замућен).

Према различитим студијама, катаракту која значајно утиче на вид има више од 38% мушкараца и 46% жена преко 73 године живота. Уколико би обухватили и испитанике код којих не постоји значајнији пад вида, тај проценат се пење на 91%.

Најзаступљенија је старачка, сенилна катаракта. Још увек се не зна тачан узрок настанка старачке катаракте. Истражене су метаболичке промене које се дешавају са старењем у сочиву, али не и тачан механизам који доводи до промене у сочиву.

Катаракта може бити и трауматска ( после повреде, када може доћи и до поремећаја положаја сочива), радијациона (јонизујуће зрачење- X зраци, УВ-Б зрачење), узрокована неким лековима ( пролонгирана употреба кортикостероида), у склопу метаболичких болести ( диабетес меллитус, наследни поремећаји метаболизма), итд.

Какве сметње у виду имају пацијенти са катарактом?

Сметње у виду зависиће и од тога који је део сочива замућен; како промене прогредирају и симптоми ће се мењати.

Најчешћи симптоми су замагљење вида, забљештавање око извора светлости ( нпр. фарови аутомобила који долази у сусрет), губитак контрастне сензитивности ,слабије распознавање боја (бледе боје), појава дуплих слика, побољшан вид на близину.

Терапија?

У стадијуму почетне катаракте могуће је надвладати симптоме бољим наочарима, побољшањем осветљења.Ово је могуће само у почетним стадијумима катаракте, и ове мере не доводе до заустављања њеног даљег напредовања. Не постоји сигурна медикаментозна (капи, таблете, ињекције и сл.) терапија катаракте. Терапија катаракте је за сада искључиво хируршка!

Када треба оперисати катаракту?

Развојем хирургије мењали су се и ставови када треба оперисати катаракту. Данас, када су нам на располагању савремене хируршке методе, сматра се да катаракту треба оперисати када је вид толико ослабљен да утиче битно на квалитет живота пацијента- било да му онемогућава професионалну или неку другу активност. Пре операције катаракте, офталмолог је дужан да изврши детаљан преоперативни преглед пацијента. То подразумева низ офталмолошких испитивања, испитивање општег здравља пацијента као и узимање у обзир занимања и животног доба пацијента.

У нашој земљи заступљене су две методе операције катаракте- старија, ектракапсуларна екстракција катаракте (ЕCCE) и новија метода употребом ултразвука- факоемулзификација ( популарни FAKO).

Операције у нашој установи се већ више од једне деценије,врше искључиво у локалној анестезији ( ретробулбарни блок, парабулбарни блок, топикална анестезија),методом факоемулзификације и то најчешће амбулантно.. Избор анестезије зависи од општег стања пацијента и наравно компликованости самог захвата.

Факоемулзификација је данас најсавременија, суверена метода операције катаракте. Рез је минималан, није потребно ушивање ране, нема промене закривљености рожњаче и појаве постоперативног астигматизма,а сам постоперативни опоравак је кратак.

Током операције врши се уклањање природног, замућеног сочива и врши уградња различтих вештачких сочива(монофокална,дифрактивна,мултифокална итд.)

Операција просечно траје од 15-25 мин у случају некомпликоване катаркте. Пацијент после извршене операције може да иде кући.

Компликације

Компликације су ретке, али су могуће током и после операције. Неке од најчешћих и најтежих компликација су дислокација делова или целог природног сочива, дислокација вештачког сочива, нагло настало крварење, постоперативна инфекција ока- ендофталмитис, аблација мрежњаче итд.

У касне компликације спада и замућење задње капсуле сочива после операције (од 6 месеци до више година после), те је неопходно урадити додатну ласерску интервенцију.

Постоперативни ток

Првих неколико сати после операције може се јавити бол у оперисаном оку, што се сматра нормалном реакцијом.

Пар дана после операције око је благо црвено, може се јавити осећај свраба, пецкања. Вид може бити у почетку лагано замућен. Потребно је стриктно се држати упутства лекара и редовно користити преписану терапију, избегавати трљање ока, умивање ока, подизање тешких предмета првих неколико дана после операције. Могу се јавити пролазне дупле слике, промена боја, црвенкаста или плавкаста пребојеност предмета итд. Све ове тегобе ишчезавају за пар дана или недеља.

Факоемулзификација (Phaco)

Факоемулзификација са својим варијацијама је савремена, суверена метода операције катаракте.

Рез је минималан, није потребно ушивање ране, нема промене закривљености рожњаче и појаве астигматизма, постоперативни опоравак је кратак.

Током операције употребом ултразвука врши се уклањање природног, замућеног сочива и врши уградња вештачког сочива. Вештачка сочива могу бити направљена од различитог материјала.

Операција просечно траје од 15-25 мин у случају некомпликоване катаркте. Пацијент после извршене операције може да иде кући.

У 2007. години, 99% свих извршених операција катаракте на Очној клиници ВМА било је методом факоемулзификације.

Операције глаукома

Глауком је обољење ока које се карактерише повишењем очног притиска, оштећењем (екскавацијом) главе видног живца и специфичним испадима у видном пољу. Оштећења која изазива глаукомни процес су неповратна јер се ради о пропадању влакана видног живца. Глауком спада у водеће узроке слепила. Око 10% свих слепих особа у свету изгубило је вид због глаукома.

Према настанку глауком може бити: примарни, секундарни и урођени. Код примарног глаукома повећање очног притиска настаје као примарни поремећај због отежаног отицања очне водице кроз дренажни систем коморног угла. Поремећај у отицању очне водице кроз дренажни систем коморног угла може настати због блока угла кореним делом дужице - ангуларни глауком или повећаног отпора у самом зиду коморног угла - симплекс глауком. Код секундарног глаукома повећање очног притиска настаје у току или као последица неког другог очног обољења. Урођени глауком се јавља у првим месецима живота, а повећање очног притиска изазвано је поремећајем у формирању коморног угла током интраутериног развитка.

Дијагностика глаукома обухвата следеће процедуре: мерење очног притиска (тонометрија), сагледавање коморног угла (гониоскопија), сагледавање главе видног живца (офталмоскопија, HRT), испитивање видног поља (периметрија по Голдманну и компјутеризована периметрија).

Терапија глаукома може бити медикаментозна и хируршка. Од лекова у терапији глаукома користе се: бета-блокатори, алфа-2 агонисти, аналози простагландина, миотици, локални инхибитори карбоанхидразе, системски инхибитори карбоанхидразе, хиперосмотски лекови. Од хируршких процедура у лечењу глаукома користе се ласерска терапија (аргон ласер трабекулопластика - ALTP, иридотомија Nd YAG ласером и селективна ласер трабекулопластика - СЛТ), као и различите хируршке процедуре (трабекулектомија, циклокриоанемизација, вештачки дренажни шантови).

Операције страбизма

Страбизам је девијација очних осовина која се манифестује као функционално-естетска аномалија.Поремећај у сарадњи два ока манифестује се лошим бинокуларним видом, ниским степеном стерео-вида и слабовидошћу једног или оба ока.Основни услов за добар бинокуларни вид су потпуне и једнаке оштрине вида,могучност спајања слике десног и левог ока фузијом у једну, заједничку слику формирану у оптичком центру мозга.

Родитељи , углавном, први примете неправилни положај, скретање или титрање очију код детета у првим месецима живота.Први систематски офталмолошки преглед треба обавити код деце у првој години живота.Третман лечења страбизма није везан за старосно доба пацијента и код деце га треба започети одмах, да би резултати били добри.Код одраслих пацијената манифестација скривених форми страбизама и немогућност задржавања јединствене слике фузијом, резултује дуплим слика,које су исцпљујући симптом.

Лечење страбизма састоји се из плеоптичко-ортоптичког третмана и хируршке интервенције.

Хируршко лечење страбизма има за циљ исправљање угла разрокости,а резултати су видљиви. На Клиници за очне болести ВМА решавају се следећи облици страбизма:

1. Уродјени пратећи страбизам- до 2.године живота девијација очних осовина уз очуван моталитет очију у свим правцима
2. Стечени пратећи страбизам- од 2.до 8.године живота девијација очних осовина удружена са рефракционом аномалијом
3. Уродјени паралитички страбизам- уродјена малформација групе очних мишића праћена ограниченим моталитет очију у појединим правцима погледа
4. Стечени паралитички страбизам- ограничена функција групе очних мишића секундарно настала услед трауме, обољења штитне жлезде, повишеног крвног притиска, шећерне болести,неуролошких обољења или обољења самих мишића
5. Секундарни страбизам – последица ранијих операција страбизма са хиперкорекцијом угла разрокости.
6. Страбизам слабовидог ока – естетска сврха позиционирањаслабовидог ока
7. Страбизам са рефрактивном аномалијом- решавање бинокуларног вида преко 21 год.као услов за успешну рефрактивну хирургију

Све операције страбизама код деце и одраслих раде се у општој анестезији,уз предходни преглед и мишљење педијатра и анестезиолога

Комбиноване операције ( катаракта – глауком, катаракта – аблација)

Збрињавање повреда ока

Операције капака и сузних путева

Скидање диоптрије ласером (Ehcimer ласер)

МОНОВИЗИЈА

Код особа око 45 год. врши се кориговање једног ока за близину, а другог за даљину, што одлаже процес ношења наочара.

Услови за операцију:

• старост пацијента преко 21 год
• стабилна рефракција у последњих 12 месеци
• провидност оптичких медија

Контраиндикације

• Нестабилна рефракција
• Кератоконус
• Ирегуларни астигматизам
• Танка рожњача
• Активна очна болест

Преоперативна процена пацијента се врши на Oculuser – PENTACAM и ALLEGRO Analyser апаратима, што омогућава детаљну анализу предње и задње површине рожњаче као и дубину предње коморе.

Коњунктивитис

Најједноставнија дефиниција коњунктивитиса би била да је то запаљење вежњаче (коњунктиве) узроковано различитим етиолошким узрочницима (најчешће вируси и бактерије).

СИМПТОМИ

Најчешћи симптоми су сузење ока, фотофобија ( пацијенту смета светло), печење, иритација, осећај страног тела, бол ( уколико процес захвати и рожњачу), свраб.

Карактеристични знак коњунктивитиса је и секрет, који у зависности од узрочника може бити водњикав, слузав (мукоидни), гнојни (пурулентни) и муко- пурулентни. Такође, јавља се и коњунктивална хиперемија као и фоликуларна или папиларна хиперплазија. У неким случајевима може се јавити и оток лимфних чворова иза уха и испод доње вилице.

ПОСТАВЉАЊЕ ДИЈАГНОЗЕ

У већини случајева дијагнозу је могуће поставити на основу клиничке слике и офталмолошког прегледа. Додатне методе испитивања обухватају узимање бриса и засејавање културе, цитолошка испитивања, узимање коњунктивалних и корнеалних узорака, импресиона цитологија, инокулација, ланчана реакција полимеразе (PCR, ДНК анализа). У нашим условима, најчешће се узима брис вежњаче. Остале методе су резервисане за случајеве када се дијагноза не може поставити претходно поменутим начинима или у истраживачке сврхе.

БАКТЕРИЈСКИ КОЊУНКТИВИТИСИ

Најчешћи узрочници су Staphulococcus epidermidis или aureus, Staphulococcus pneumoniae, Haemophilius species. У почетку је обично захваћено једно око, да би за дан или два процес захватио и друго.

Присутно је црвенило ока, печење, гребуцкање, секрет, благи оток капака. Капци су карактеристично слепљени и тешко се отварају приликом буђења услед накупљања секрета.

У већини сучајева, чак и без лечења, процес се спонтано повуче за 2 недеље. У локалној терапији се дају антибиотици у облику капи ( најчешће гентамицин, тобрамицин, сулфацетамид, ципрофлоxацин) као и антибиотске масти ( током ноћи).

Посебну пажњу треба обратити на гонококни коњунктивитис, који се најчешће јавља код новорођенчета и млађих сексуално активних појединаца. Новорођенче се инфицира најчешће приликом порођаја, те се као превентива у породилиштима врши укапавање специфичних раствора у очи новорођенчету непосредно по порођају.

Процес се карактерише отоком и осетљивошћу капака, обилном секрецијом која може бити и жућкаста/ зеленкаста, интезивна хиперемија вежњаче, формирање псеудомембрана вежњаче, изражен оток лимфних чворова. Уколико се на време не третира, процес врло брзо захвата и рожњачу, где може довести до појаве улкуса па и перфорације рожњаче.

Лечења често захтева и хоспитализацију, те поред примене локалне антибиотске терапије, и употребу системских антибиотика.

ВИРУСНИ КОНЈУНКТИВИТИСИ

Вирусни конјунктивитиси су врло чести и распрострањени. Најчешћи узрочници су аденовируси, међу којима се издвајају сојеви и 7 као проузроковачи фарингокоњунктивалне грознице ( поред конјунктивитиса захваћени су и горњи дисајни путеви), и сојеви 8 и 19, који узрокоју епидемијски кераткоконјунктивитис.

Симптоми варирају од фотофобије, црвенила, водњикавог секрета, иритације једног или оба ока, до значајније изражених симптома у случају захваћености и рожњаче.

Терапија је углавном симптоматска; за највише две недеље сви симптоми се повлаче. Антивирусни лекови су неефикасни, а локална употреба кортикостероидних лекова је резервисана само за тешке случајеве.

Посебан облик конјунктивитиса је тзв. Гигантопапиларни коњунктивитис, или синдром имфламације горњег капка као последица ношења контактних сочива. Јавља се 10 пута чешће код носиоца меких контактних сочива у односу на особе које носе тврда контактна сочива. Просечно време које протекне од почетка ношења сочива до појаве првих симптома је 8 месеци. Јавља се у 1-5% случајева код особа које носе мека контакнтна сочива.

Прво се јавља благ свраб после уклањања контактног сочива, појачана секреција која је видљива и на контактном сочиву по његовом скидању. Касније се јавља и осећај нетолеранције сочива, замагљење вида.

Промене захватају конјунктиву горњег капка, а као главни узрок наводи се понављана механичка траума услед ношења контактних сочива уз накупљање различитих антигена из околине на самој површини сочива.

Терапија подразумева престанак ношења сочива док се не повуку знаци упале. Краткотрајна локална употреба кортикостероида је оправдана у тежим случајевима. Адекватно чишћење контактних сочива је такође битно.

АЛЕРГИЈСКИ КОНЈУНКТИВИТИСИ

Алергијиски конјунктивитис се може испољити као алергијски риноконјунткивитис, вернални кератоконјунткивитис или као атопијски кератоконјунктивитис.

Најчешћи је алергијски риноконјунткивитис, који се јавља као сезонски или целогодишњи облик. У питању је преосетљивост на антигене из околине. Симптоми су свраб, црвенило, сузење ока, удружено са кијањем и секрецијом из носа. Терапија подразумева локалну употребу кортикостероида, стабилизатора мастоцита, NSAIL, вазоконстриктора, као и оралну употребу антихистаминика.

Рефракционе аномалије

Рефракционе аномалије (аметропије) су: хиперметропија, миопија и астигматизам.

Хиперметропија (далековидост) је рефракциона аномалија код које се паралелни светлосни зраци који долазе из даљине фокусирају иза мрежњаче без учешћа акомодације. Разлог најчешће лежи у малом оку (предње-задњи дијаметар мањи од 24мм), док је знатно ређи узрок смањена преломна моћ рожњаче.

Миопија (кратковидост) је рефракциона аномалија код које паралелни светлосни зраци који долазе из даљине после преламања кроз рожњачу и сочиво стварају фокус пре мрежњаче у стакластом телу и доспевши иза фокуса у стање дивергенце стварају на мрежњачи расипне кругове. Најчешћи узрок миопије је веће око (предње-задњи дијаметар већи од 24 мм), а ређи узроци су прејак преломни систем рожњача-сочиво (нпр. кератоконус). Према јачини диоптријске грешке кратковидост се дели на малу (до - 3Д), средњу (до - 6Д) и велику ( - 7Д и више). Значајнија је подела миопије на бенигну и малигну. Бенигна миопија није болест већ рефракциона грешка. Она почиње у пубертету и достиже вредности од највише - 6Д или - 7Д. На очном дну нема патолошких промена. Малигна миопија је патолошко стање ока. Настаје у раном детињству, често је наследно условљена, прогресивно се развија током живота и достиже вредности од - 20Д, па и више Д. На очном дну се развијају карактеристичне промене. Најозбиљнија могућа компликација је одлубљење (аблација) мрежњаче.

Астигматизам је рефракциона аномалија која је везана за промену закривљености рожњаче. Уместо да прелама подједнако у свим меридијанима, што је нормално, код астигматизма рожњача прелама у једном меридијану најјаче, а у другом, који је према њему под правим углом, најслабије. Меридијани између два главна показују међувредности. Особе које имају астигматизам виде нејасно и на даљину и на близину.

Дијагностика рефракционих аномалија подразумева примену следећих дијагностичких метода: преглед закривљености рожњаче (кератометрија - по Жавалу и аутоматска), укупно одређивање рефракције (скијаскопија, аутоматска рефрактометрија).

Рефракционе аномалије се могу кориговати ношењем одговарајућих сочива (сабирних, расипних цилиндричних или сфероцилиндричних) у виду наочара или контактних сочива. Међутим, рефракционе аномалије се трајно могу решити само рефрактивном хирургијом. Рефрактивна хирургија подразумева захвате на преломном апарату ока, тј. рожњачи и сочиву. Сочиво се налази у унутрашњости ока, па је теже приступачно, због чега је за рефрактивну хирургију најпогоднија рожњача. Методе рефрактивне хирургије које се изводе на рожњачи подразумевају коришћење EHCIMER ласера и оне су: LASIK, PRK и Epi - LASIK.

Ласерска фото- коагулација очног дна- LFC

Употребом савременог ласера омогућене су и друге интервенције у терапији глаукома ( селективна ласер трабекулопластика, YAG ласер иридотомија), или у терапији секундарне катаракте.

Селективна ласер трабекулопластика- СЛТ

Селективна ласер трабекулопластика је савремена метода лечења глаукома, развијена као алтернатива АЛТ методу лечења глаукома.

Користи се за:

• Лечење глаукома отвореног угла ласером без топлотног ефекта
• Користе се кратки пулсеви ниске енергије (Q switched frequency doubled - 532 nm ND: YAG ласер)
• Селективно погођене само пигментне ћелије у трабекулуму без колатералних коагулационих оштећења околних структура ( интрацелуларно погодјене хромофоре)

Третман може бити поновљен без узроковања оштећења или даљих компликација.

Величина спота код АЛТ-а је 50 μм, а код СЛТ-а око 400 μм.

Употребом СЛТ-а на ВМА, дошло се до следећих закључака:

• СЛТ је безбедна алтернатива АЛТ,са малим или никаквим коагулационим оштећењима трабекулума (нема синехија нити структуралних промена)
• Мањи нежељени ефекти (инфламација, скокови ИОП)
• Не компромитује будуће оперативне захвате
• Може бити урађена када постоје постоперативне синехије
• Може се урадити више пута и на истом месту
• Поновљени третмани поново доводе и до пада ИОП-а
• СЛТ чува трабекулум и даје могућност додатне медикаментне, ласер или хируршке терапије

Клиника за очне болести ВМА у свом саставу има Одељење за предњи сегмент ока, Одељење за задњи сегмент ока и Одељење за ласерску хирургију ока. Такође, у оквиру ДПЦ-а налазе се Очна функцијска дијагностика и Кабинет за очне болести.

Оперативни програм се изводи у четири модерно опремљене хируршке сале. Велики број операција изводи се као амбулантне, где се пацијент по извршеној операцији отпушта кући.

У 2006. Години, на Клиници је лечено 2747 пацијената и извршено 2373 операција, од чега преко 400 операција на задњем сегменту ока. Такође, извршено је и више од 1300 операција у оквиру Центра за дневну хирургију ВМА ( амбулантне операције).

Просечно време трајања лечења је било 4.03 дана, а просечна искоришћеност постељне мреже више од 64%.

У исто време, на Очној функцијској дијагностици и Кабинету за очне болести извршено је 22 889 прегледа.

Давне 1899. Године, поручник др Ђорђе Нешић оснива прву очну амбуланту у Београду и Краљевини Србији Пар година касније, тачније 1903. године, тада санитетски поручник, др Жарко Трпковић оснива Очно одељење Војне болнице у Београду.

Очно одељење Војне болнице је 1956. године, указом тадашњег Секретара за одбрану, прерасло у Очну Клинику.

Од свог оснивања па све до данас, Очна клиника ВМА је била и остала лидер у области офталмологије на нашим просторима, почевши од стручности особља, организације рада, збрињавања пацијената, хирургије, опреме, увођења нових метода лечења.

Пук. Проф. Др Миодраг Савићевић је 1975. године извршио први имплантацију интраокуларног сочива на просторима бивше СФРЈ, а 1979. године на Очној клиници ВМА извршена је и прва операција задње витректомије, такође као прва операција тог типа на овим просторима. Прва операција катаракте методом ултразвука извршена је такође на ВМА, 1991. године.

Од 2005. године, на челу Клинике се налази пук. Проф. Др Мирорслав Вукосављевић који одмах по доласку започиње реструктуирање Клинике у складу са европским и светским нормама, као и увођење нових, нарочито оперативних метода лечења и презентацију истих како у земљи тако и у иностранству.

2006. године, Клиника је прославила 50 година од оснивања, када је организован пригодан скуп за преко 300 офталмолога из земље и иностранства, са еминентним предавачима и хирургијом уживо. Том приликом је први пут у нашој земљи приказана операција транскоњунктивалне бешавне витректомије (ТСВ 25Г), тзв. ’комарац техника’ задње витректомије, као и резултати употребе новог ласера у терапији глаукома – селективна ласертрабекулопластика, СЛТ.

Крајем 2007. године, на Одељењу за ласерску хиругију ока започете су операције скидања диоптрије, чиме је Очна клиника ВМА постала прва државна клиника у овом делу Европе која изводи те врсте операција.