потпуковник асс др сци. мед. Раде Милић, субспецијалиста пулмолог
начелник Кабинета за пулмологију Војномедицинске академије
 

Плућна емболија

Плућна емболија представља опструкцију (зачепљење) једне или више грана плућне артерије тромбом/тромбима који потичу из венског система. У ређим случајевима емболуси могу бити и нетромботичног порекла - септични, масноћа, гас, амнионска течност, туморске ћелије, страно тело...
Венски тромбоемболизам, који обухвата дубоку венску тромбозу и плућну емболију, представља велики глобални проблем и по учесталости је трећи ентитет међу кардиоваскуларним обољењима после исхемијске болести срца и можданог удара. У односу на белу популацију број новооболелих је већи у црној, а нижи у азијској популацији. Ризик за појаву прве епизоде се не разликује међу половима, али ако се узму у обзир репродуктивни фактори ризика код жена (трудноћа и терапија естрогенима), онда се може рећи да је ризик два пута већи код мушкараца.
Клиничка слика емболије је разноврсна, а зависи од величине и броја крвних судова који су зачепљени тромбима, као и од саме резерве кардиоваскуларног и респираторног система пацијента. У најблажим случајевима плућна емболија може бити без симптома, а у најтежим може се манифестовати изненадном и тренутном смрћу. Симптоми, односно знаци који могу упућивати на плућну емболију су осећај недостатка ваздуха у миру, убрзано дисање, убрзан срчани рад, кашаљ, искашљавање сукрвичавог садржаја, нагли губитак свести, једнострани бол у нози или њен оток, повишена телесна температура...
Сумња на плућну емболију захтева хитну дијагностику у циљу њене потврде или искључења. Када се плућна емболија докаже раде се додатни тестови у циљу одређивања њене тежине, односно степена ризика за неповољан исход. Најалармантније су такозване „масивне“ плућне емболије, односно високоризичне, које се манифестују стањем шока и/или снижењем артеријског крвног притиска и које захтевају хитно лечење у специјализованим установама.
Већина оболелих од плућне емболије захтева надзор и лечење у болници. Мањи број, тзв. нискоризичних емболија, може се лечити у амбулантним, односно кућним условима. Важно је, такође, утврдити исходиште тромба, као и разлоге због којих се болест јавила, који некад могу бити очигледни (претходна повреда или операција), а некада скривени.
Формирање тромба је обично у дубоким венама доњих екстремитета или у венским сплетовима мале карлице (око простате код мушкараца, односно репродуктивних органа код жена). Ређе могу настати и у другим венама у организму (руке) или у самим плућним артеријама (тзв. in situ тромбоза).
Фактори ризика за настанак плућне емболије могу бити повезани са самим пацијентом и они су углавном трајни (тромбофилија ­­­- урођено или стечено стање са тенденцијом развоја тромбозе), „спољашњи“ фактори који су углавном пролазни (разне дијагностичке или терапијске процедуре). Зависно од степена ризика за настанак тромбозе, односно емболије, фактори се деле на „јаке“ (прелом доњег екстремитета, операција замене кука или колена, велика повреда, акутни инфаркт миокарда унутар претходна три месеца, повреда кичмене мождине...); „умерене“ (артроскопска операција колена, аутоимуне болести, хемиотерапија, инфекција, малигне болести, употреба оралних контрацептива...) и „слабе“ (мировање у постељи дуже од три дана - непокретност због седења - дуже путовање колима или авионом, гојазност, трудноћа...).
Лечење се спроводи на различите начине, зависно од тежине клиничке слике, односно „величине“ плућне емболије и процењеног ризика за рани смртни исход. Користе се антикоагуланси (лекови који спречавају згрушавање крви), а примењују се оралним путем (преко уста) или парентералним (поткожне или унутарвенске ињекције); тромболитици (лекови који директно разграђују тромбе); хируршко уклањање тромба; катетером вођене интервенције (примена уређаја са различитим механизмима за елиминацију тромба - фрагментација, аспирација, механичка тромбектомија, локално давање тромболитичких лекова или комбинација ових метода);  примена „филтера“ за доњу шупљу вену. Код животно угрожених пацијената, додатно се користе потпорне мере за одржавање циркулације, адекватног рада срца и дисања.
По отпусту из болнице, пацијентима се саветује да редовно узимају антикоагулантне лекове, онолико дуго колико колико им доктор препоручи, а што зависи од тога да ли је до плућне емболије довео пролазни или трајни фактор ризика, као и да од тога да ли се ради о првој или поновљеној емболији плућа. Период лечења се креће од три месеца до доживотног. Код узимања антикоагуланаса који делују спречавањем стварања фактора згрушавања крви зависних од витамина К (warfarin, acenocoumarol, phenprocoumon...), пацијентима се саветује редовно одређивање лабораторијског параметра INR који је показатељ адекватног дозирања лекова. Такође, саветује се избегавање узимања одређених лекова или хране који могу утицати на метаболизам ових лекова. Код примене директних оралних антикоагулантних лекова (dabigatran, rivaroxaban, apixaban) одређивање INR-а није потребно, већ само редовно узимање терапије. Ова група лекова нема интеракције са храном, а има мање интеракција са другим лековима. Пацијентима се мора дати савет како да поступају у случају појаве крварења или потребе за стоматолошким или хируршким интервенцијама уколико узимају антикоагулантне лекове. Саветује се умерена физичка активност, односно избегавање дуготрајног мировања уколико је то могуће. Након шест недеља од почетка терапије, пацијенти се могу постепено вратити нормалном нивоу физичког напора. Потребно је спречавати, односно лечити и друге факторе ризика, уколико је то могуће (проширене вене на ногама, гојазност, системска обољења, болести других органа...). Неопходни су редовни контролни специјалистички прегледи, а код тзв. непровоциране плућне емболије (емболија настала без јасно видљивог фактора ризика) и додатне анализе у циљу његовог проналажења (откривање урођених или стечених стања које повећавају склоност ка згрушавању крви, скривеног малигног или аутоимуног обољења...).
Акутна плућна емболија може довести до тренутне или ране смрти пацијента, акутне слабости десне половине срца и/или дисајног система, отказивања функције других органа, често вишеструког, тешких инфекција, сепсе... Неадекватно лечена или нелечена плућна емболија, нарочито ако се ради о понављаним епизодама, може довести до трајних последица на плућном артеријском крвотоку (хронична тромбоемболијска плућна хипертензија - трајно повишен притисак у плућној циркулацији) или срцу (хронична слабост десне половине срца). Компликације могу бити повезане и са терапијским мерама у склопу лечења плућне емболије - појава крварења, од којих су најзначајнија тзв. „велика“ крварења у централном нервном, дигестивном, мокраћном систему, на месту оперативног реза...

Верзија за штампу

 

Претрага

A+ A-
Лекарски савети

Важнији линкови

Пратите нас