načelnica Sektora za preventivnu medicinu VMA
profesor dr Sonja Radaković
Ortoreksija
Ortoreksija nervoza (Orthorexia nervosa) je pojam koji se pojavio 1997. godine u jednom nenaučnom (popularnom) članku Bretmana i Najta, gde je ortoreksija definisana kao „fiksacija na unos zdrave hrane sa ciljem da se izbegne bolest“. Ortoreksija najčešće započinje bezazleno, kao želja da se unapredi ishrana, navike u ishrani ili opšte zdravstveno stanje. Ortoreksija još uvek nije uvrštena u registar bolesti, odnosno još uvek se razmatra da li je treba klasifikovati kao mentalnu bolest, zavisnost ili ekstremni stil ishrane. Danas se smatra da ortoreksija obuhvata fanatične navike u ishrani, ali takođe i ekscesivnu fizičku aktivnost koja je sa time povezana. Prvi naučni članak koji je razmatrao ortoreksiju pojavio se 2004. godine, tako da je ta tema i dalje nova. U skladu sa ranim Bretmanovim opisom, u naučnim istraživanjima se kao glavno obeležje ortoreksije navodi opsednutost hranom i ishranom. Po nekim autorima, uobičajena klinička slika liči na ostale poremećaje ishrane, naročito na anoreksiju, a po drugima je bliža opsesivno-kompulzivnim poremećajima.
Pojačano interesovanje za zdravu ishranu povezano je sa porastom svesti ljudi o zdravim stilovima života, odnosno pojavom takozvanog „heltizma“ (engl. healthism). „Heltizam“ polako postaje dominantna ideologija u savremenom razvijenom zapadnom društvu, a obuhvata promociju zdravlja i zdravog života, naročito u javnim medijima. Ova ideologija kao elemente i obeležja dobrog zdravlja nameće privlačno i mladoliko telo, zdrave navike u ishrani i redovno vežbanje. „Heltizam“ se takođe povezuje i sa diskursom savremene konzumentske kulture, gde vitko telo odražava zdravlje, ali takođe predstavlja i simbol uspešnog života, dok se gojazne osobe doživljavaju kao lenje, emotivno nestabilne i neprivlačne.
Ortoreksija, dakle, nije još uvek klasifikovana kao bolest, tako da nisu utvrđeni dijagnostički kriterijumi. To uveliko otežava procenu učestalosti. Razlike nisu primećene u pogledu pola, uzrasta i nivoa obrazovanja. Međutim, neke studije pokazuju da je ortoreksija češća među poklonicima takozvanih „kultova ishrane“ odnosno među veganima, frutarijancima, poklonicima ishrane sirovim namirnicama, a takođe i među pripadnicima pokreta za zaštitu životinja, kao i među pobornicima organske i genetski nemodifikovane hrane.
Do sada je objavljeno svega nekoliko studija koje su se bavile učestalošću ortoreksije i one su utvrdile prisustvo ovog poremećaja u 6,9% Italijana različitog zanimanja (opšta populacija), pa sve do 86% u grupi osoba koje vežbaju jogu u Španiji. Ova neravnomerna učestalost upravo je odraz nedefinisanih kriterijuma, kao i veoma različite zastupljenosti u različitim društvenim grupama. U Srbiji do sada nije sprovedeno nijedno istraživanje učestalosti ortoreksije kao posebnog entiteta. Rezultati jedinog istraživanja zdravih navika u ishrani (A.Đ. Jovičić iz 2017. godine) daju podatke o procentu osoba koje vode računa o ishrani, ali među njima nisu izdvojeni oni sa crtama ortoreksije. Za ovakva istraživanja koriste se upitnici (na primer ORTO-15), ali nisu još uvek validovani za našu populaciju. Ove osobe se retko viđaju u praksi dijetoterapeuta, pošto smatraju da se hrane pravilno i ne posećuju savetovališta za ishranu.
Osobe koje pokazuju crte ortoreksije najčešće se strogo pridržavaju programa ishrane, jedu češće i manje obroke, troše enormno mnogo vremena na izračunavanje energetske vrednosti, sadržaja vitamina i minerala u hrani, pažljivo čitaju deklaracije, procenjuju sadržaj „trans“ masti, pripremaju hranu na poseban način (često konzumiraju sirove namirnice) i po nekoliko sati dnevno analiziraju sopstvenu ishranu. Odbijanje hrane prilikom izlaska u restorane, prilikom porodičnih i drugih društvenih okupljanja, nošenje sopstvenog obroka za tu svrhu i slično, dovodi ove osobe u situaciju da budu socijalno izolovane i odbačene od okoline.
Osobe koje pokazuju crte ortoreksije često su fizički veoma aktivne i veoma se trude da postignu ili održe vitku figuru. Prema dostupnim literaturnim podacima, u faktore rizika za nastanak i razvoj ortoreksije takođe spadaju neodgovarajući odnos prema ishrani, već postojeći opsesivno-kompulzivni poremećaj ili drugi poremećaj ishrane (anoreksija, bulimija) i početno prekomerna telesna masa, odnosno gojaznost.
Pošto ortoreksija još nije svrstana u bolesti, lečenje nije definisano postojećim vodičima. Poremećaj je svakako u mentalnoj sferi, tako da je psihijatar taj kome ove osobe treba da se obrate, ukoliko uvide svoj problem.
